Zaboravio sam ko ja jesam

Da dobro ste pročitali.

Ne, iako sam napunio 30. pre dve nedelje, nije me još posetio „drug Nemac“ (za one koji ne razumeju sleng – Alchajmer)

Ovde se radi o nečemu mnogo ozbiljnijem.

Iako je moje stanje, od 1. novembra prošle godine, počelo da se pogoršava, moj gubitak identiteta je počeo mnogo ranije. Neću ulaziti u ontologiju, ali bitno je radi razumevanja ostatka teksta da se shvati da nisu trenutne okolnosti moj kamen spoticanja – već nešto mnogo dublje.

Svi koji čitaju ovo su svesni šta se dešava u našoj zemlji već nekoliko meseci, a gde je kraj svemu ovome, to ne znam…

Međutim, sve ovo što se dešava u proteklih nekoliko meseci me je duboko potreslo, kao i svakog razumnog čoveka koji je svestan života, međutim, nije svako od razumnih reagovao na sve to kao ja.

Mnogi su pristupili defetizmu, neki pasivizmu, određeni broj mojih poznanika čak i neutralnosti, ali neki koje znam čak i agresivnom pristupu rešavanja „trenutne“ situacije.

U vezi ovog „trenutne“ – naravno da je događaj iz novembra prošle godine samo kap koja je prelila čašu u godinama koje su prethodile i tokom kojih se nakupljala energija kojoj je bilo pitanje kada i gde i na koji način će da eksplodira.

Ipak, nisam sociolog niti stručnjak za psihologiju mase, pa se neću baviti time, stoga ću se početi baviti upravo onim što  bi trebalo da budem, a što sam zaboravio.

Ja sam teolog, istina u nastajanju i razvoju, ali sam ipak teolog.

Nisam profesionalni političar, nisam stručnjak za medije, nisam stručnjak za retoriku i diplomatiju, nisam ni stručnjak za ekonomiju iako mi svetovna diploma nosi delom to obeležje, nisam ni stručnjak za građevinu i inženjering, nisam stručnjak za pravne poslove i nisam još mnogo toga…

A ipak, trudio sam se da sve to budem.

Oni koji me poznaju izvan Tesarevog Učenika – godinama i koji znaju moj karakter i osnovne crte ličnosti – su iznenađeni načinom izražavanja kojim se koristim u proteklih nekoliko meseci na društvenim mrežama.

Primetićete da sam bio odsutan i sa Tesarevog učenika u proteklih nekoliko meseci, a razlog tome je – moj „don Kihotovski“ boj sa vetrenjačama.

Doveo sam sebe u situaciju da podlegnem iskušenjima i da postanem ono što nisam.

Postao sam kritičar, postao sam glas ozlojeđenosti, postao sam arogantan, postao sam svojeglav, postao sam iritantan…

Postao sam ono što nisam i ono što sam pre u drugima video kao manu.

Oh koliko je Gospod duhovit… pa me je pustio da budem sve to da bih okusio gorčinu svojeglavosti i gorčinu iskonskog greha.

Bog me je pustio da budem ponosan.

Ali, kao što kaže ona stara izreka – ko visoko leti, nisko pada.

Zahvalan sam Gospodu što me je pustio da letim visoko, ali i što me je pustio da se strovalim u dubinu svog ega.

I pogodite šta sam pronašao tamo…

Pronašao sam mog Gospoda.

Istog onog Gospoda po kome mi je sve oprošteno pred Bogom (Efescima 1:6-8),

u kojem imam otkupljenje i oproštenje greha (Kološanima 1:14),

zbog kojeg nisam više rob nego sin (Galatima 4:7),

koji me je voleo pre nego što sam ja zavoleo njega (1. Jovanova 4:19),

u kojem sam usavršen (Jevrejima 10:14)

zbog kojeg sam sudeonik u Carstvu (Filipljanima 3:20)

u kojem sam čist (1. Jovanova 3:3)

u kojem sam bezbedan (1. Korinćanima 1:21-22)

zbog kojeg sam deo Hristovog tela (Rimljanima 12:5)

i naposletku hram Svetog Duha (2. Korinćanima 6:16).

Ja koji imam tog živog Boga unutar sebe, koji sam prebivalište Gospoda i koji sam posvećen za Boga…

Ja sam postao sebi bog…

Zanemario sam Onoga koji je u meni, da bih stvorio pred drugima sliku čoveka koji je pravedan, koji je revnostan, koji je „pobožan“…

I u svemu tome…

Zaboravio sam ko ja SUŠTINSKI jesam.

Ne bih došao do ove spoznaje da mi je fokus ostao na ovozemaljskom, na prolaznom, na okolnostima, na onome što nije On.

Ali, po Božijem promislu, i uz duge i revnosne molitve pravednika, On me je vratio kući…

Pokazao mi je da fokus treba da bude na Njemu. I opomenuo me da

„ako ko misli da je pobožan, a ne zauzdava svoj jezik, nego vara svoje srce, njegova pobožnost ništa ne vredi.“

(Jakovljeva 1:26)

Mnogo puta nisam zauzdao svoj jezik (a u mom slučaju, nisam zauzdao  ni tipkanje na društvenim mrežama) i uprljao sam svoje svedočanstvo o Hristu.

I ne samo to, omalovažio sam zapovest koju nam je Gospod ostavio po svom apostolu –

„Ko govori da je u svetlosti, a mrzi svoga brata, još uvek je u tami. Ko voli svoga brata ostaje u svetlosti i u njemu nema sablazni. A ko mrzi svoga brata u tami je i u tami hodi, te ne zna kuda ide, jer mu je tama zaslepila oči.“

(1. Jovanova 2:9-11).

Iako nisam mrzeo braću i sestre po Hristu u smilu da sam želeo da nestanu ili da ih Bog smakne, ja sam hodao u tami govoreći o njima kao onima koji su „sa druge strane žice“ kao da oni nisu deo istog tela kojem ja pripadam.

I samim tim sam naružio Hristovu sliku u sebi, a i povredio telo u celini.

Ne bi me ovo toliko pogodilo da moja duboka želja, ispod svega toga je – da živim po onome što Bog očekuje od mene, po onome za šta me je stvorio, a ne po onome što ja želim da živim ili da  budem.

Tvrdio sam da poznajem Hrista i Njegovu reč a zaboravio sam na stihove koji kažu

„… u svakoj mudrosti učite i opominjite jedan drugoga psalmima, himnama, duhovnim pesmama, umilno pevajući Bogu u srcima svojim. I SVE ŠTO GOD ČINITE REČJU ILI DELOM, SVE ČINITE U IME GOSPODA ISUSA, zahvaljujući Bogu kroz njega.“

(Kološanima 3:16b – 17).

U dubokoj poniznosti molim Gospoda da mi oprosti sve što sam činio, ali i braći i sestrama koje sam povredio u nehatu da se sažale na moju nezrelost i mlak hod sa Gospodom i da imaju razumevanja da je veoma lako pasti u veri.

Verujem da Bog dopušta ovakve stvari, ne bi li nas izgradio i pokazao da bez Njega ne možemo ništa, jer naša snaga nije u našim naporima da učinimo nešto za Njega, već naša snaga leži u njemu koji je

„u stanju da saoseća sa našim slabostima, budući da je prošao kroz sva iskušenja kao i mi, ALI NIJE SAGREŠIO.“

(Jevrejima 4:15 – Sveto pismo, Novi srpski prevod, Copyright © 2005, 2017 Biblica, Inc. Koristi se uz dopuštenje. Sva prava zadržana.)

I samo zbog Njega i Njegove milosti, možemo da pristupimo s pouzdanjem

„prestolu blagodati, da primimo milost i nađemo blagodat kad nam zatreba pomoć“ (Jevrejima 4:16).

I za kraj, zahvalan sam Gospodu što čak i u trenucima kada se raspadam od shvatanja da sam sagrešio prema mom Gospodu, on ima reč utehe i kaže

„Blaženi su gladni i žedni pravednosti, jer će se oni nasititi.“ (Matej 5:6).

Pravednost nije u ovome svetu, niti u ljudima koji su Božiji namesnici, već je u Njemu koji je jedini Suverén pred kojim treba da preklanjam svoja kolena.

I u ovom času, dok molim za oproštaj Njega i sve koje sam povredio svojim nesmotrenim i sebičnim delima, ne gledajte na ovo kao nešto što je moje dobro delo ili delo pokajanja, već moj čin kojim želim da proslavlim Gospoda Isusa Hrista jer,

samo Njemu pripada Sva Slava i Čast!

p.s.

po Božijoj volji, očekujte moje ponovno aktiviranje kao teologa i sluge Gospodnjeg.

A do tada,

Neka je Mir Božiji sa vama!

Vaš u Hristu,

Slobodan – Hristov učenik!

Napomena: svi stihovi osim naznačenih su iz sledećeg prevoda:

Novi zavet po prevodu dr Emilijana Čarnića,

izdanje Gideonita.